Communis

Centar za održive zajednice, Srebrenica, BiH
Borba za ekološku pravdu

Snaga siromašnih nije u zakonskim ili institucionalnim naporima, već u planinama, rekama, itd … gde se moraju voditi bitke
Arundati Roj

Teza koju često srećemo poslednjih godina je da današnji kapitalizam na mnogo načina pokazuje simptome raspada. Ipak, kao što smo mogli da primetimo u novijoj istoriji, svaka kriza može da bude i vrlo produktivna, a globalni kapitalistički sistem može da mutira, poput virusa koji je obeležio prethodne dve godine, regenerišući se i iznova nadograđujući. Svaka ekonomska katastrofa daje novi zamah za različite oblike akumulacije i rasta kapitala, ali i za stvaranje novih monopola. To stanje perpetuirane krize koju sistem zapravo reprodukuje pruža „imunitet“ i sve jače i otpornije podvarijante kapitalizma se razvijaju u različitim kontekstima i društvima globalizovanog sveta.

Piše: Zoran Erić, Peščanik.net

Ključno pitanje koje se nameće je na koji način današnji kapitalizam koristi aktuelnu eko-socijalnu krizu da se regeneriše i ojača? Jasno je da su klimatske promene postale velika opomena za čitavo čovečanstvo, i da predstavljaju izazov za očuvanje uslova za život i konačno opstanak života na planeti Zemlji, ali ne samo ljudske, nego i svih drugih vrsta živog sveta. Takođe, sve je jasnije da globalno zagrevanje ne smemo da posmatramo kao problem budućih generacija, ali i da bilo koji pojedinac ne može ništa da učini da bi zaustavio klimatske promene. Timoti Morton u duhu tamne ekologije zato tvrdi da se kraj sveta već dogodio, i to tačno 1784. godine kada je Džejms Vat izumeo parnu mašinu. U tom trenutku započinje epoha Kapitalocena a čovečanstvo se uspostavlja kao geofizička sila planetarnih razmera i s počecima industrijalizacije čak 100 puta ubrzava klimatske promene.

Neophodne su, dakle, sistemske promene da bismo se suočili sa krizom životne sredine i njenog zagađenja. O toj krizi ne možemo uopšte da govorimo i mislimo izvan konteksta globalnog kapitalizma koja je već više od dva veka uzročno posledično povezana sa industrijskim i ekonomskim razvojem i politikom ekstraktivizma – kopanja i iscrpljivanja svih resursa. Velika je zabluda da se kriza životne sredine, koja se percipira kao problem čitavog čovečanstva, kako je to istakao francuski sociolog Razmig Kešejan, može rešiti univerzalističkim stavom celokupne ljudske vrste koja teži očuvanju planete, ukoliko se s druge strane ignorišu društvene tenzije u kojima živimo. Kešejan jedino rešenje ovog problema vidi u još radikalnijoj kritici kapitalizma koji pronalazi načine da ostvari profit čak i od ove vrste krize.

Pitanje je da li takve sistemske promene nude brojne globalne ali i nacionalne strategije i protokoli (Ciljevi održivog razvoja UN, Pariski sporazum, Evropski zeleni dogovor itd.) koji bi sprečili dalji uticaj klimatskih promena na biodiverzitet, učestalu pojavu prirodnih katastrofa, ekološke migracije, nestašicu pijaće vode, ekonomske krize itd. Te strategije zagovaraju prelazak na održive izvore energije i na cirkularnu ili zelenu ekonomiju. Potencijalni kraj korišćenja fosilnih goriva, međutim, neće sprečiti nove vidove monopola ili pak klasnih, rasnih i rodnih diskriminacija i segregacija sve dok postoji globalni kapitalizam, makar se krio iza ugljenično-neutralne ekonomije. Zapravo, odavno je započela trka za profitom kompanija koje su se posvetile upotrebi alternativnih i obnovljivih izvora energije.

S druge strane, još jedna velika zabluda današnjice je da prirodu posmatramo kao izolovani entitet, pogotovo u romantičarskom duhu idealizacije njene „čistote“, naspram „prljavštine“ koju donosi čovek. Odnosi čovečanstva i prirode su ipak mnogo kompleksniji. Danas, više nego ikada ranije, priroda ne može da se odvoji od bilo koje druge oblasti ljudskog delovanja. Kešejan zato tvrdi da se intersektoralnost roda, rase i klase, danas mora upotpuniti četvrtom komplikovanom dimenzijom prirode, i to prirode kao bojnog polja, koja nije oslobođena odnosa moći u društvu, već je prevashodno politički entitet. Istovremeno, nužno je da se promeni antropocentrična percepcija prirode po kojoj „prirodni resursi“ postoje samo da bi služili čovekovim potrebama. Priroda mora da se dekolonizuje, a isto tako i naučne metodologije kojima se do sada posmatrala. Zato je pitanje zaštite životne sredine pitanje kulture, društva i nadasve politike, i neophodno je da se naglasi da su ekološki problemi odavno postali politički problemi.

Uticajna kanadska novinarka i književnica Naomi Klajn, skovala je izraz kapitalizam katastrofe da bi opisala posledice uvođenja neoliberalne politike i sistema eksploatacije prirode, ali i društvenih izrabljivanja koja se mogu pratiti još od kolonijalnog perioda sve do novijih vidova ekonomskog kolonijalizma. Ona primećuje da je ekstraktivizam takođe direktno povezan sa pojmom zona žrtvovanja – mesta koja njihovim ekstraktorima nisu mnogo bitna i stoga mogu biti zatrovana, isušena ili na drugi način uništena, za navodni „viši cilj“ ekonomskog napretka. Da li je upravo to simptom današnjeg srpskog društva koje se svesno prepušta izrabljivanju i zagađenju koje proizvode inostrane, ali i domaće kompanije bez ikakve kontrole i ekoloških standarda koje bi nametnula država? Da li je Srbija postala zona žrtvovanja i jedna od najvećih evropskih deponija postalo je retoričko pitanje. Najdrastičniji je primer kompanije Rio Tinto koja je još 2004. dobila sve koncesije države Srbije da vrši geološka istraživanja. Tom prilikom je otkriven novi mineral bogat litijumom i borom i nazvan jadarit, po dolini reke Jadar. Aktuelna vlast učinila je sve da ubrza proces i pospeši zakonske okvire da bi kompanija Rio Tinto nesmetano mogla da obavi sve pripremne radnje za dobijanje dozvole za eksploataciju litijuma i bora u dolini Jadra.

Izjava predsednika Privredne komore Srbije Marka Čadeža da „Srbija ima litijum kao najtraženije pogonsko gorivo ili zlato 21. veka“ zapravo je samo opravdanje za kratkoročni ekonomski profit i rast koji bi proizveo dugotrajne i nepopravljive posledice po životnu sredinu, ekološku kastrofu velikih razmera, jer se tokom procesa eksploatacije litijuma proizvodi ogromna količina otrovnih gasova i otpada. Niti je Srbija novootkriveni „litijumski Eldorado“, a još manje je litijum zlato 21. veka, jer se u naučnim laboratorijama već razvijaju brojne i čak jeftinije alternative litijum-jonskim baterijama. Možda upravo pijaća voda može da ponese epitet „zlata 21. veka“? Usled klimatskih promena nestašica vode za piće i ishranu bi do 2050. godine drastično uticala na 25% svetske populacije i mogla da umanji BDP velikih područja i zemalja za približno 6%, što bi prouzorkovalo nezapamćen ljudski egzodus i izmenilo globalnu geopolitiku. Očigledno je da se država Srbija ne rukovodi dugoročnim planiranjem i strategijama održivog razvoja koje bi štitile životnu sredinu. Naprotiv, brojnim politički nametnutim odlukama doprinosi se zagađenju čistih i pitkih voda koje postaju sve značajniji resurs, zarad kratkoročnih finansijskih interesa privilegovanih društvenih grupacija i kompanija koje teže privatizaciji vodnih resursa i kontroli rečnih sistema. Uloga države, ili tačnije, političkih struktura koje su prisvojile sve njene prerogative, zapravo je da predstavlja „interfejs“ između lokalne subvarijante kapitalizma i prirode. Taj triptih – država, kapitalizam, priroda – zapravo je ključan za promišljanje eko-socijalne krize s kojom se suočavamo u današnjoj Srbiji i bio je inicijalna kapisla za masovnu borbu građana za ekološku pravdu.

Kada „najveći srpski brend“, Novak Đoković, u medijatizovanom društvu na svom Instagram profilu objavi fotografiju blokade „Gazele“, do sada najmasovnijeg protesta građana protiv kompanije Rio Tinto i izmene i dopune Zakona o eksproprijaciji, i još napiše: „čist vazduh, voda, i hrana su ključevi zdravlja“, ta izjava ne može da se protumači kao propagiranje „ljubavi i mira“ u duhu Pepe Imaza ili sličnih life coach-ova, već kao politička izjava par excellence. Borba za zaštitu životne sredine ne može da se odvija mimo političke i klasne borbe, niti je „apolitična“ pozicija moguća u današnjem društvu. Zalaganje za takvu borbu ne treba naravno dovoditi u vezu s politikantstvom svakodnevice, niti sa partikularnim interesima političkih autoritarnih oligarhija bilo koje „boje“, već sa suštastvenom politikom koja se ne identifikuje sa liderima partokratskog društva, već sa jasnim programskim usmerenjem ka borbi protiv lokalne, periferene podvarijante kapitalizma koja svesno ugrožava naše živote samokolonijalizujućom ekonomskom politikom i gubitkom suvereniteta pred naletom korporativnog neofeudalizma. Kineski policajci i čuvari teritorija kineskih kompanija, vijetnamski radnici u agambenovskim „logorima“ s pravom na „goli život“, radnice i radnici prinuđeni da nose pelene u korejskoj fabrici, sve su to simptomi pervertiranog povratka kapitalizma na prethodne modele društvene reprodukcije, sa primesama feudalnog i robovlasničkog sistema u današnjoj Srbiji. Problem zagađenja koji proizvode kineske ili bilo koje druge kompanije je, dakle, problem isprepletenih odnosa roda, rase, klase i prirode, u novoj srpskoj perifernoj mutaciji globalnog kapitalizma.

Zbog svega toga je aktuelna borba za zaštitu doline reke Jadar od nesumnjive devastacije i ekocida koju bi rudarenjem doneo Rio Tinto, ili bilo koja druga slična kompanija, prevashodno i nadasve klasna borba i test solidarnosti svih učesnika u političkoj i društvenoj areni sa sugrađanima kojima preti raseljenje i ekonomska neizvesnost, jer žive od obrađivanja zemlje koja bi lako u skoroj budućnosti mogla da bude zagađena i zatrovana. Ideja da je u pitanju borba za vekovna ognjišta predaka koji su natopili zemlju svojom krvlju otupljuje političku oštricu borbe protiv predstavnika koruptivnog režima kojima je zdravlje građana manje bitno od lične dobiti, i previše asocira na nemačku ideologiju Blut und Boden, toliko popularnu tridesetih godina 20. veka. Ključna reč za ovu borbu je zato solidarnost jer jedino širi politički front koji se zalaže za drugačije proizvodne i društvene odnose može da iznedri poziciju koja će osnažiti ugrožene stanovnike svih krajeva Srbije u težnji da odbrane svoju slobodu, integritet i dostojanstvo, da se zaštite od uzurpatora države i njihovih zakona. Sprečavanje kompanije Rio Tinto da realizuje projekat „Jadar“ i otvori rudnik u blizini Loznice samo je kratkoročni cilj i ne rešava problem politike ekstraktivizma, rasprodaje zemlje i resursa, samokolonizacije i dovođenja Srbije u vazalni odnos prema moći kapitala koje velike korporacije donose. Opštenarodna odbrana od zagađenja voda, zemlje i vazduha, javnog dobra svih stanovnika Srbije, može i mora da bude i odbrana od pervertiranog oblika kapitalizma, feudalnog izrabljivanja inostranih korporacija i lokalne političke oligarhije koja im kao saučesnik zdušno pomaže i omogućava privatizaciju resursa.

Autor je istoričar umetnosti. Doktorirao je na Bauhaus univerzitetu.